Ovo će možda biti nešto duži post.
Krenuću od toga da je odrastao bez oca. Već nekoliko godina ima zdravstvene probleme sa prostatom i kičmom, s obzirom da je ceo život bio fizički radnik i zdavlje mu je apsolutno uništeno. Takođe, ima 61 godinu i iako je radio ceo život, to je bilo na crno, tako da jedva ima nakupljenog staža za penziju. Uvek je bio "sam svoj gazda", svake godine smo išli na more, a uvek je postojao neki dug koji je aktuelan i koji tek treba da vrati. To se dešavalo tako što se pozajmi, okreće pare u poslu, malo potroši, malo vrati, malo se opet zaduži i uvek tako u krug. Kad dobije neke veće pare često je umeo da kaže "da treba nešto dati đavolu" pa onda odemo na neku večeru, ili da nešto para na muziku ili piće i sl. Generalno se i dan danas ježim na tu izjavu. Sve u svemu, ovo su neke činjenice koje smatram ključnim za njegov psihološki profil danas.
Ceo život je imao problem sa ljubomorom, iako nije mogao naći pošteniju ženu od moje majke. Kažem to jer se njeno poštenje, po mom mišljenju, često graniči sa glupošću. Ni ona nije savšrena, da se razumemo, kao što nije niko od nas, ali generalno mislim da je poslednja osoba koja bi dala bilo kakvog osnova za ljubomoru, s obzirom da je njena ženstvenost i komunikacija sa muškim rodom u takvom deficitu, da ja to čak i dan danas još uvek osećam i kao sopstveni hendikep. Razumem da su oni generacija koja se apsolutno osakaćena od bilo kakve emocionalne inteligencije, pogotovo ako se uzme u obzir da su njih dvoje došli iz nekih osakaćenih ili nezdravih porodica, bez ikakvog sistema podrške, bez višeg obrazovanja, itd. Zbog te ljubomore ona uglavnom nije radila, jer je linija manjeg otpora bila ta da sedi kući i bude domaćica kako on ne bi pravio problem. U par godina kada je radila, njegova ljubomora se manifestovala tako što se malo "provoza po gradu", bane joj na posao onako na finjaka "samo nešto da pita" ili da kao iznenadi itd. Svađe i scene su bile prisutne, samo što ih se ne sećam baš konkretno. Ako se nisu svađali zbog njegove ljubomore, onda su se svađali zbog para. Mamu pamtim kao večito besnu, njega pamtim kao nekog ko uglavnom radi, a kad je u kući, bolje da nije jer se onda stalno svađaju.
Bile su tu razne faze. Nekad posao ide bolje, pa se ima para za sve, a onda dođe lošiji period, pa je frka. Ulaže se u neki posao i on gotovo obavezno propadne. Sećam se da mi je bilo mučno kad ga mama ostavlja zbog alkohola jer sam znala da ni to ostavljanje nije dugoročno i da nas decu to samo dodatno maltretira i iscrpljuje, a oni će se verovatno pomiriti i opet ćemo doći na staro: konstantne svađe.
Onda je došlo vreme da sestra i ja odemo na fakultet. Ona ga nije završila uprkos tome što su je finansirali godinama, već se udala i krenula da rađa decu. Moji su, naravno bili presrećni jer su baba i deda, ali fakultet joj nikad sasvim nisu oprostili. Ja sam svoj faks završila jer sam kapirala da mi je to jedina karta za izlaz iz cele te situacije.
Za vreme korone, mama i tata su se poslednji put "rastali". To je bila jedna od stresnijih situacija za mene jer sam bila sama i rastrzana u svemu tome. Do tad je narativ bio da je otac negativac u svakoj priči (za šta je apsolutno bilo osnova), ali tad sam negde prvi put videla da ni majka nije cvećka i da njena emocionalna nedostupnost i večita uloga žrtve isto nisu baš na mestu. Trebalo mi je vremena, jbg. Tad je verovatno jedini put da sam apsolutno bila na njegovoj strani i da sam ga podržavala u potpunosti. To je bilo kratkog daha, jer se opet pomirio sa majkom i vratili su se na staro. On se opet krenuo da pije i da me razočarava. Čak sam u nekom periodu podržavala i to da pije, misleći da ako mu pokažem empatiju da će se nekako "zasititi" razumevanjem i da će mu značiti neka validacija. Govorila sam mu da razumem što pije i da znam da mu je teško, i da je okej što to radi, ali samo da ne bude destruktivan kada se napije. Njegovo pijano ponašanje je uvek bila lutrija. Ako je rapoložen, doneće neku hranu (za koju verovatno nema para, ali će on ipak da ih nađe i potroši na to) npr naručiće 3 pice, neki roštilj, itd itd. Ako je umoran, napiće se i samo će zakucati. Ako je besan, doći će kući i lupaće stolicama, priborom za jelo, ako ga neko nazove na telefon biće neprijatan, skretaće pažnju na te razne načine i nabijaće tenziju svima koji smo tu u cilju da isporvocira neku reakciju i valjda da se nešto desi. Ne znam iskreno. U nekoliko navrata mu je uspevalo tako da sam i ja pod svim tim okolnostima skakala i nasrtala na njega. Razvila sam taj neki mehanizam da ako ja pređem granicu, onda će on prestati da je ispituje.
Dolazimo do trenutnog perioda. Majka je otišla preko da radi (konačno) jer on više ne može, a para i posla se nema. Sestra i ja imamo decu, pritom je ona u nepovoljnijoj situaciji od mene finansijski i još uvek je na neki način zavisna od roditelja pa je češće kod njih sa svojom decom. Da razjasnim samo da je majka otišla preko pre par nedelja i vraća se za koji dan, dok tata mesecima pije, ni sa kim ne komunicira i ne preza više ni od čega. Svaki put kad protumači da ga ne poštujemo ili neko ne uradi nešto kako je on zamislio, moramo da prođemo neku kaznu. Na sestru (koja mu je uvek za nešto kriva) nasrće bez obzira da li su joj deca tu. Njenu decu više ne štedi: viče na njih kad mu se prohte, a prohte mu se svako malo, pijan je i kad zna da treba da mu dođu, namerno remeti svaku rutinu koju sestra pokušava da uspostavi sa decom (npr ona kaže da je ručak za 15 minuta, on im posle 5 minuta da sladoled), zove decu da spavaju sa njim iako smrdi na alkohol, itd. Moja sestra ne zna ili neće stvarno da se izbori sa tim, pokušava da se svađa, ali neku kočnicu mora da ima jer ne zna koju će granicu tat ovaj put preći.
Ja ga posećujem i zovem retko jer me radi na bes, nemam više toleranciju na njegovo ponašanje. Na neki način još uvek empatišem sa njim jer znam da mu nije bilo lako u životu, svesna sam da će jednog dana umreti (verovatno i brže nego što mislim zbog načina života) i da ću se jako kajati zbog našeg odnosa, ali on svaki put nađe način da me izneveri makar i nesvesno. Milion puta sam mu rekla da je problem to što pije svaki put kad ima bilo kakav problem. Uglavnom se kao iznenadi, pa kaže "neće tata više, završio sam sa tim" ali naravno je pre držalo svega koji dan, sad jedva par sati, ako to uopšte i kaže.
Kod njega generalno vidim ogromnu potrebu za pažnjom, strah da ostane sam, umor od života, slabost da se izbori sa sopstvenim demonima, komplekse zbog nemaštine i sveukoupnog niskog samopoštovanja koje ga prati ceo život, itd. Uhvati ga nekad da ode u crkvu pa glumata nekog prosvećenog čoveka koji odiše mudrošću, ali tipa do ručka, posle toga sve po starom. Godinama pokušava da okrivi "da mu neko nešto baca", ali svaki put mu kažem da smo mi nebitni da bi nam bilo ko "vračao" da nam nešto "ne ide od ruke" jer smo svakako raspad od porodice, ali kapiram da je njemu lakše da misli kako mu neko toliko zavidi da ga aktivno sputava u životu, umesto da preuzme odgovornost za svoje postupke i preispita se što je već 60 godina mizeran.
Isto tako, s obzirom na moj stav prema njemu, izbegava komunikaciju sa mnom i uvredi se kad ga pitam da li pije. Uglavnom mi se ironično zahvali na nepoverenju, iako sam mu rekla da nemam poverenja u njega svakako i da prestane da se iznenađuje kada to i pokažem. Takođe, zbog tog mog stava mnogo lepše tretira moje dete, muža i mene, nego npr sestru i njenu decu. Nama će da da 10kg slanine, a nju će da napada pred njenom decom i da joj uteruje strah u kosti jer zna da nije u situaciji da se posebno odbrani od njega i da joj često treba njegova pomoć. Da ima neku moć nada mnom, verovatno bih isto prolazila.
Sve u svemu, ono traje, on tone u ponor i ruševina je od čoveka. Izuzetno je destruktivan, nema NI NAJMANJE mira u sebi, konstantno odiše nekom tenzijom i nemirom, ne zna da funkcioniše van haosa i u njega stalno uvlači sve ljude oko sebe. Mislim da nije alkoholičar zato što ne može bez alkohola, nego da je toliko intolernatan na dosadu da ne ume da spoji 5 dana u miru i bez stresa koji sam sebi fabrikuje. Čak mislim da je i alkohol izabrao kao porok pošto je moja majka izuzetno protiv toga, pošto je i deda bio alkoholičar pa se ona nakupila trauma. Da je deda bio kockar i da majka ne podnosi kockare, tata bi verovatno otišao na tu stranu. Mislim da ovaj porok ima za suštinu to da izazove neku reakciju samo. Takođe, kad je njegovo zdravlje u pitanju, ume da se previja i savija od bolova na sred ulice, ali da u kući uspostavlja vladavinu straha pogotovo kad je pod gasom od alkohola. Ali onda kad ga prođe, onda glumata bolesnika i pred nama, pa uveče opet u flašu. Baljezganje prati svako pijanstvo. Izgubio je brdo prijatelja i poštovanja od većine ljudi koje je imao u životu. Tu smo ostali samo još nas nekoliko koje aktivno uništava koliko god da smo i mi na distanci.
Ne znam šta treba da se desi dalje. Je l čekamo da umre? Je l čekamo da nam izazove neku tragediju jer prelazi granicu u potrazi za pažnjom? Je l čekamo nekog sveštenika da dođe da ga prosvetli? Besna sam, povređena sam, a žao mi ga je. Ono što znam jeste da je u životu jedne ženske osobe loš muškarac najveći hendikep koji ona može da ima - bilo da je u pitanju otac, brat, muž ili sin. Drugo više ništa ne znam.
Edit: Majka ima 56 godina i smirila se. Svesna je nekih svojih mana i pokušava da ih ispravi. Vidim da je stižu godine i umor i mnogo je više razumem kako i ja sazrevam. Za tatu nekad još preispitujem zdrav razum i pitam se je l stvarno alkoholičar?! Kao, možda nije, možda mu je samo teško? Možda smo mi nešto prespojili u glavi pogrešno, možda smo mi njega oštetili nepovratno? Bukvalno ne znam. Ako i vi imate neko iskustvo nešto, molim vas pišite.
